У политичким и друштвеним збивањима крајем деветнаестог века једну од водећих
улога имали су учитељи наших крајева. Они су били активни у стварању новог света
и тежили су народном прогресу.
Учитељи су покушали да се струковно организују у учитељско удружење на општим
учитељским скупштинама које су организовале просветне власти у: Бечеју 1870.
године, Новом Саду 1871. године, Сомбору 1886. године и Великој Кикинди 1889.
године – након 1. скупштине учитељских друштава Србије (1888. године у Београду).
Прво учитељско удружење КАРЛОВАЧКЕ МИТРОПОЛИЈЕ настало је 1888. године у Новом
Саду на иницијативу учитеља Гавре Путника из Руме. Први председник овог удружења
био је професор Аркадије Вараћанин. Захваљујући њиховој великој активности и
многим добротворима 1890. године је основан УЧИТЕЉСКИ КОНВИКТ (интернат за
учитељску децу). Више година се мукотрпно сакупљао новац за куповину зграде
конвикта. Коначно, 1895. године купљени су кућа и земљиште «...преко од више
девојачке школе...» за своту од 21. 700 форинти.
1. септембра 1896. године свечано је отворен УЧИТЕЉСКИ КОНВИКТ у својој згради (данашњи женски средњошколски дом у Николајевској улици у Новом Саду). Зграда Конвикта је мајсторско дело архитекте Антона Тикмајера.
Добровољачка певачка дружина српског учитељског конвикта (Учитељски певачки збор) је путовала и наступала у многим градовима. Основана је учитељска задруга, а 1908. године књижара, штампарија, књиговезница...
На срећу, учитељски Конвикт у Новом Саду је још увек у функцији смештања ученика, али на жалост не и по жељи и намери градитеља - за смештање првенствено УЧИТЕЉСКЕ деце.
Вера Стојшић - Гашпаровски